Ako biste bar na jedan dan živjeli život kreativca čije su ime i djela obilježili ovaj svijet, to bi pojednostavljeno izgledalo ovako:
Ustajali biste u cik zore u sobi bez roletni ili zavjesa, sjedili biste goli cijeli sat sa šoljom jake kafe u ruci ili uz opijum i kroasane, zatim biste predano radili (čitali, pisali, slikali, vajali..), zatim biste se poslužili martnijem u vrijeme ručka čemu bi uslijedila duga šetnja i rad u trajanju od tri sata.
Rano ustajanje je bila navika i obaveza Ernesta Hemingveja i Marsela Prusta, Betoven je ispijao desetine šoljica kafe dnevno, a Bendžamin Frenklin je volio ritual ’vazdušne banje’ ispred otvorenog prozora dok je V.S. Pričet ručao martini.
I, mnogo je kreativaca i mislilaca sličnih njima.
Bilo je i onih koji su imali redovna zaposlenja i borili se sa navikom svakodnevnog odlaska na posao.
Franc Kafka je prednjačio u žalopojkama na temu rutinskog posla i nije imao vremena kao Flober da uživa u dugom ležanju u vreloj kadi i sve svoje vrijeme posveti pisanju i amfitaminima kao Vistan Hju Oden. Frenklin je zato bio, kažu historičari, jedan od najlošije organizovanih velikih umova.
Sve dosadašnje analize života i dnevnih rituala velikih kreativaca pokazuju da nema pravila i da je svaki imao svoju organizaciju rada, ali ne može se osporiti da je većina imala po neku ekscentričnu naviku ili pravilo.
Frojdu je žena svako jutro stavljala pastu za zube na četkicu, kako veliki psihijatar ne bi gubio vrijeme.
Kompozitor Čajkovski je svakog dana, bez izuzetka, šetao tačno dva sata. Ni minut više, ni minut manje. Ako bi slučajno premašio ovih planiranih dva sata, bio je siguran da ga čeka neka nesreća ili baksuz. W. C. Vilijams je bio pedijatar, ali i veliki pjesnik. Svoje je stihove zapisivao na poleđini recepata.
Po velikom umu Imanuelu Kantu mogao se naviti sat – svakog dana, tačno u 15.30, odlazio je u šetnju. Tako su svjedočile komšije.
Gistav Flober je ustajao u tačno 10 sati i potom nije jeo niti šetao. Imao je naviku da lupa o tavanicu ne bi li dozvao majku. Ona bi sjela na ivicu njegovog kreveta i njih dvoje bi ćaskali.
Patrisija Hingsmit, američka književnica, svakog dana je jela slaninu i pržena jaja i imala je neobičan hobi – sakupljala je puževe.
Mnogi su bili na lijekovima, votki ili džinu, ali kafa je ta koja ima posebnu draž.
Veliki filozof Kjerkegor je kafom polivao punu šolju šećera (što više nije bilo tečno stanje), Balzak i Betoven su dnevno pili oko 50 šoljica. Vilijam Somereset Mom je dok piše ispred sebe morao da vidi samo bijeli zid. Drugačije nije mogao da se koncentriše.
Kompozitor Morton Feldman je komponovao gdje god se nađe. Nije mu bio neophodan radni prostor.
Džejn Ostin je pisala u dnevnoj sobi pored majke koja je uglavnom šila. A, ako bi se našla u gužvi, pisala je na salvetama i otcijepljenim papirima koji su se lako mogu sakriti.
Agata Kristi nije imala radni sto i žalila se na problem sa novinarima koji su insistirali da je fotografišu za radnim stolom.
Silvija Plat se veliki dio života borila sa sobom kako bi uvela radnu disciplinu. Tek kada se razvela i ostala sa dvoje djece, našla je rješenje za svoj rad – pila je sedative kako bi zaspala i budila se u 5 ujutru da bi pisala dok se djeca ne pobude. Ovo je bio njen najproduktivniji period.
Ingmar Bergman nije pio lijekove i alkohol, ali je zato bio veoma disciplinovan u dnevnim ritualima. Toliko disciplinovan da je svaki dan za ručak jeo isto – nešto nalik dječjoj hrani (kiselo mlijeko i džem od jagoda) sa kukuruznim pahuljicama.
Fridrih Šiler je poznat po čudnoj inspiraciji – mogao je dobro da piše samo ako se oko njega širio miris trulih jabuka.
