Kristofu Lekontu iz zapadne Francuske, koji već godinama živi u Banjaluci, više od pet godina i mnogo pokušaja trebalo je da pokrene privatni biznis.
Administrativne prepreke na koje je nailazio su brojne, a, kako kaže, uradio je 11 projekata kako bi pokrenuo biznis. Prvo je trebalo da upozna zakone, a potom je nailazio na brojne druge neprijatne situacije, pišu Nezavisne novine.
“Kad potražim od ustanove neku informaciju, tri puta čujem tri različite stvari. Uz to, službenici samo što mi nisu govorili otkud mi pravo da im se obratim, a znali su da piju kafu ili puše dok rade. Izgubili smo puno vremena, para i živaca”, kaže Lekont.
Dodaje da se dešavalo da kad ode u neku administraciju i dobije odgovor, drugi dan kada to treba da potvrdi taj čovjek nije u kancelariji jer je otišao na sastanak, ručak i tako dalje, a u istoj toj kancelariji mu kažu neki drugi zakon.
“Pogledali smo i stotine poslovnih prostora, od kojih smo izabrali 11, za koje smo pisali projekte, crtali, finansirali ih jer smo morali za to angažovati ljude. Razumio sam da u gradu Banjaluka ima problem sa strujom jer nije dovoljno jaka za neke poslove, a problem su i papiri za poslovne prostore jer investitori nemaju ono što traži gradska vlast”, priča Lekont.
Kaže da su dolazili u situacije da vlasnici poslovnih prostora ne znaju koji im je papir potreban, a misli da je u pitanju neki sertifikat koji se daje nakratko.
“Imali smo jedan slučaj da dobijemo negativan odgovor administracije u vezi sa poslovnim prostorom, a potom 15 dana kasnije tu prođem i vidim da neko u njemu posluje i tada se pitate kako on može da dobije dozvolu”, rekao je Lekont, dodajući da kao stranac ne zna zašto je to tako.
Takođe, otkad je odlučio da biznis pokrene u stambenoj zgradi, od nadležnih je i tu dobijao različite informacije jer su mu jedni govorili da treba dozvole svih stanara, a drugi 51 odsto. Mana administracije kod nas je što za preduzetnike koji bi investirali u neki posao nema kancelarije u kojoj bi sve informacije mogli dobiti na jednom mjestu i zato ga je obradovala vijest kad je u “Nezavisnim” prije mjesec pročitao da je otvoren Centar za investitore.
Kaže da je često morao da ide od vrata do vrata, a to mu nije bilo prijatno ni zbog nivoa poznavanja srpskog jezika, te da je na veću ljubaznost nailazio kada bi govorio engleski. Od svega nije odustao jer vjeruje da su to samo problemi koji za neke druge generacije investitora neće postojati.
