Jednom je jedan stari mudrac, zatekao svoje učenike kako se žestoko prepiru i galame jedni na druge.
Njegovom pojavom rasprava je utihnula, a on je iskoristio priliku da ih nauči jednu važnu životnu lekciju.
Upitao ih je: “Zašto ljudi viču kad su ljuti?”
Učenici su razmišljali neko vrijeme, dok jedan ne odgovori: “Zato što izgube strpljenje – to je razlog”.
“Ali, zašto bi vikao ako je osoba pokraj tebe?” – upita učitelj. “Zar nije moguće govoriti tiho i lagano?”
Učenici su još neko vrijeme davali odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja.
Naposlijetku je objasnio.
“Kada su dvije osobe u svađi, njihova se srca jako udalje… Zato moraju vikati jedno na drugoga, kako bi njihov krik premostio udaljenost i kako bi se mogli čuti. Što su ljudi ljući, glasnije moraju galamiti jer je udaljenost među njima sve veća.
Zatim je učitelj pitao:
“Što se dogodi kada se dve osobe zaljube?”, pa onda sam odgovorio:
“Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nježno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube? Ne govore. Samo šapuću i još se više zbližuju u svojoj ljubavi…Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dvije osobe koje se vole.”
Onda je rekao: “Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte riječi koje bi vas mogle još više udaljiti jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika i nikad više neće biti puta nazad.”