Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosjećanjem.
“Čini mi se da vam treba šoljica dobre kafe”, rekao je i povukao se u kuhinju.
Vratio se s velikim loncem iz kojeg se pušila kafa i cijelim asortimanom šoljica. Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porcelanskih, plastičnih, staklenih, papirnih, kristalnih, keramičkih…
Neke su izgledale skupocjeno, kao da su stigle s dvora posljednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane…
“Poslužite se”.
Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primijetio:
“Lijepe i skupocjene šoljice začas su planule. Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Za sebe želite samo najbolje, što vam je ujedno i izvor stresa jer se pitate hoćete li do toga i doći. A, ipak, izgled šoljice ne doprinosi ukusu. Ljepša posuda obično je samo skuplja, a katkad čak i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je ustvari bila potrebna dobra kafa, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A, onda ste nastavili mjerkajući tuđe šoljice.”
Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, sjetite se da je kafa poput života. A posao, novac i položaj u društvu… poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti mijenja kvalitet života koji živimo. Ponekad, koncentrišući se samo na šoljicu, propustimo uživanje u kafi.
Pijete kafu, a ne šoljicu.
Noizz.rs
